IZAIJA IZ BUDUĆNOSTI

Moj se prijatelj zvao Krešimir, ali svi smo ga zvali Izaija. Tko ga je tako prozvao, ne znam. Zašto ga je netko tako prozvao isto nemam pojma, ali sam od nedavno počeo slutiti.

Izaija je bio običan dječak, baš kao i mi, samo malo drugačiji. Naime, Izaija bi ponekad znao da će se nešto dogoditi samo to nije uvijek na glas kazivao. Ili to nije smatrao vrijednim spomena, ili se pribojavao šta će ljudi govorkati, tko će ga znati.

Mi djeca smo ga voljeli, ali starijih se valjalo paziti. Kad’ si drugačiji, kada si različit, lako se zamjeriš ljudima i snađu te nevolje samo tako, ali ne treba ljude kriviti, boje se nepoznatog, sâm se Izaija znao na glas tješiti.

Jednom smo tako, dječački, trčkarali ulicama našega maloga grada i kraj neke kuće Izaija reče:

• Vidi onog čovjeka tamo na lojtri! Sad će pasti s nje ko’ zrela kruška s drveta.

Mi znatiželjno pogledasmo i nije prošlo ni deset, ‘ajde možda dvadeset sekundi i taj nesretni čovjek diosta padne s ljestvi. Svi smo se od srca nasmijali, te se istoga trena rastrčali svatko na svoju stranu kao da smo mi zbog toga bili nešto krivi.

Drugom prilikom gledali smo nogometnu utakmicu. Kod mene doma. Mislim da Izaijini još ni televizor nisu imali. Tada će Izaija k’o iz topa:

• Sad’ će naši dati gol.

Ovi se vuku po terenu, nema šanse za tako nešto. Ne prođe ni dvije, tri minute i naši dali gol, a na to će Izaija:

• No izjednačiti će Njemci i na kraju pobijediti. Bit’ će dva jedan za Švabe.

Na kraju stvarno, dva jedan za Njemačku. Blesavi Marinko ga je htio tući, ali mi ga zaustavismo.

• Ma šta ti je Marinko? Nije čovjek kriv, krive su ove budale što ne trče. Vidiš da su Švabe bolji.

O tim se njegovim sposobnostima pročulo i po školi pa su ga često dolazili zapitkivati šta će biti danas pod fizikom, hoće li pitati ili predavati? Šta da stavim na Dinamo – Hajduk, jedinicu ili nulu, kao i naravno, koje će brojeve u utorak izvući na lotu? A Marinko bi ga jutrima znao gnjaviti, zna li možda što će danas u školskoj kuhinji biti za užinu.

Šutio je jadni Izaija i nije puno pričao. Kao da se sve više u sebe povlačio, samo bi nekad nešto u vezi budućeg događaja rekao kada bi to stvarno važnim smatrao.

Jedne subote, kad’ smo već mladići bili i vojsku odslužili, vozio sam ja nas nekoliko u tatinom Fići, a Izaija reče:

• Daj molim te uspori malo! Znam da si na glavnoj i da je zeleno, ali stani ovdje na križanju da nas ne udari netko!
• Ma šta ti je Izaija, zeleno je….

Kad li stvarno neki kombi, TAM-ić čini mi se, projuri kroz crveno i to zavidnom brzinom, onako kao da mu život o toj brzini ovisi. E da nisam prikočio, samo zbog Izaije, neću ni misliti šta bi bilo.

Kako bijah sklon znanosti i filozofiji, pa i religiji, ali ne onako bogobojazno nego iz znatiželje, tako me ovo sa Izaijom sve više kopkalo. Sigurno on zna nešto što ja ne znam. Nešto, što možda ni u knjigama ne piše, mišljah ja sve češće.

Posrećilo mi se jednog dana kada je Izaija kokoši hranio i počela padati kiša pa se mi u njegovu kuću sklonili. Bijasmo sami pa sam mogao s njime nasamo razgovarati:

• Nemoj mi zamjeriti prijatelju, molim te, ali kako ti znaš te stvari unaprijed? Jel’ ti to vidiš budućnost?
• Ma nema ti tu nikakve budućnosti. Kako da ti objasnim? Zamisli ovako. Sve ti je to jedno duuugo sada. Barem meni. Sve ovisi odakle gledaš. Nema tu čarolije ili je baš to čarolija, kako hoćeš.

Ne sjećam se kada sam čuo i vidio Izaiju da o nečemu s takvom strašću priča, a i da toliko puno priča.

• Zašto ljudi piju i drogiraju se? – priupita on onako retorički, te nastavi:
• Zato da im se svijest suzi i onda im kao ti takozvani problemi izgledaju manji, mnogo toga više ne vide ili sve vide kao da kroz cijev gledaju. Neki za to ne moraju ni piti ni drogirati se, no pustimo to. – te nastavi gorljivo:
• No kada im je ta svijest sužena, mnogo je veća mogućnost da im se neka nezgoda desi, jer ne vide dalje od nosa. Zato murja i lovi pijance za volanom, opasni su i za sebe i za druge.
• Istina je to, ali nisi mi rekao ništa novo. – racionalizirao sam ja samodopadno, kao da sam ravnopravni sugovornik i kao da razumijem o čemu on priča.
• E pa, sad zamisli da možeš obrnuto, da možeš tu svijest proširiti i vidjeti više nego pri običnom stanju svijesti. Onda bi mogao, kad voziš na primjer, unaprijed znati da stoji kamion u kvaru iza zavoja, a ti ga još ne vidiš, ali znaš da je tamo.
• Kako? – stvarno me je stiltao k’o fliper. Um mi je počeo očajnički tražiti nešto poznato da se uhvati za to, kao čovjek u tramvaju koji treba oslonac da se primi ili će ga inercija strovaliti na pod. (ili nekome tko sjedi u krilo)
• To ti je kao da vidiš iza čoška, kao da letiš i gledaš odozgora. I čudiš se što drugi ne vide, a kako da vide kad’ su tamo dolje, čvrsto na zemlji? Nema ti tu viđenja budućnosti, ti nešto jednostavno znaš i gotovo, pa ti je lakše odlučiti što je mudro činiti. Čak ispada da si pametniji. A nisi, samo malo drugačije vidiš stvarnost oko sebe.

Ja sam tupo kimao glavom, a on očito vidje s kime razgovara, pa uputi pogled u daljinu kroz moju šuplju glavu te pokuša ovako:

• Postoji jedna stara priča o dva žapca, a glasi otprilike ovako. Žabac iz bunara je upoznao žapca iz oceana i napuahavao se i pravio važan jer je njegov bunar velik, ali ga je jako zanimalo gdje to ovaj žabac iz oceana živi. Zanimalo ga je jer vidje da takvog žapca još nikada upoznao nije, tako plemenitog, mudrog i nesebičnog. Koliko je velik taj tvoj ocean, jel’ veći od mog bunara, zapitkivao je. Puno veći, odgovarao bi žabac iz oceana. Koliko, je li duplo veći, je li deset puta veći od bunara, nastavljao je žabac iz bunara. Ne, velik je toliko da mu ne vidiš kraja, odgovarao bi drugi žabac. Nije to mogao pojmiti bunarski žabac pa ga ovaj oceanski odvede da vidi kako ocean izgleda. Kad ovaj vidje kolika je to voda toliko se napuhnuo da se raspuknuo, jednostavno to nije mogao pojmiti svojom osobnošću žabca iz bunara.

Ja sam i dalje šutio jer mi se činilo da ću, kažem li bilo šta, samo ispasti još blesaviji. Izaija konačno zaključi:

• I ono najvažnije, sve ti je to sranje prijatelju moj ako nisi sretan kad su drugi sretni, a ne jalan i ako nisi zahvalan za ono što imaš, ma šta god imao. Evo kao ja ove kokoši. I onog ćuku tamo što je sretan kad me vidi, vidio ja budućnost ili ne.

Ja ponovno kimnuh glavom, mahnuh rukom i krenem kroz vrata na kišu. I bez nje sam se osjećao pokislo, a Izaija je svejedno nastavio pričati i čini mi se da je još rekao:

• Svi bi kao htjeli da im kažem šta vidim, a to nije ni budućnost ni neko čudo već istina, a kad im kažem onda se ili ljute ili ne žele vjerovati ili me uopće ne slušaju….

To sam još čuo, čini mi se, ali sam se žurio jer je počinjala moja omiljena TV serija u kojoj sam ja rado zamišljao, gledajuće je, da sam poput njenog glavnog junaka.

Prošlost, sadašnjost ili budućnost, kako god zvali vrijeme u ko’m netko živi, ono teče i što je još važnije, mi starimo. Ako ne duhom, ali tijelom sigurno. Šta je bilo, bilo je. Što ti bijaše bitno to više nije i obrnuto, druge stvari u životu sada cijeniš. Tako se  i mi poženili, a Izaija netragom nestao iz našeg malog grada, te mi već pomalo i pozaboravljali na njega. Samo bi se ponekad na nečijim svatovima ili karminama ili pijankama, što meni ponekad, da oprostite, sve dođe na isto, netko znao prisjetiti:

• Sjećate se vi onog Izaije? E je bio ljudina, lud sto gradi, a znao bi nekad šta će biti i za mjesec, pa i za godinu dana. Taj je imao vizije budućnosti. Tko zna gdje li je sada?

No gdje je Izaija nestao nije se pouzdano znalo. Znalo se i nekako podrazumijevalo da mu je naš grad postao mali. Takvim ljudima su i megapolisi mali, i države i kontinenti su njima mali. Nema za njih granica. Mogao bi Izaija cijeli svijet zagrliti koliko je on sve nas razumio i koliko je za nas ljubavi imao. Samo o tome nije pričao.

Govorkalo se da je Izaija otišao u Afriku i to onu središnju i crnu, neki su kategorički tvrdili da je u Indiji i da tamo višu istinu traži. Postajala je i verzija da savjetuje neke visoke američke dužnosnike da prestanu bacati bombe uokolo, a blesavi Marinko je tvrdio da je Izaija u Japanu i da tamo vozi brzi vlak, jer on je kaže, spoznajno uvijek ispred njega ma koliko ovaj brzo išao.

A evo šta ja mislim. Ja mislim da je Izaija otišao toliko u budućnost, na samo mišlju nego cijeli, da mu se svijest toliko proširila, kako bi to on i sam mudro rekao, da je naprosto postao nevidljiv nama običnim ljudima i sada sigurno pomaže svima kojima je blizu, na svoj nenametljiv, nesebičan i svojstven način.

I ja sam noćas imao viziju budućnosti. Sanjao sam Izaiju i rekao mi je da će sve biti u redu i da zna on da ćemo svi mi postati mudri i nesebični kao onaj žabac iz oceana samo dok se prestanemo napuhuhavati svojim dostignućima žabaca iz bunara.